О нама

АК “Војводина” од настанка до данас

Пре 149 година, тачније 21. августа 1855. године у листу „Српски дневник“ упућен је позив грађанима Новог Сада следеће садржине:

„Данас у недељу, велика светковина у башти грађанског Стрелишта, са две позоришне представе и игранком, у окладу трчањем, бацањем коцке са шест бесплатних добитака, са блистајућим осветљењем, са ватреним стубовима-који је од данас невиђено било!“

Била је то једна од првих белешки са елементима атлетског такмичења. Међу ђацима новосадске гимназије појавиће се спортисти, међу којима је крајем 19. века свакако најзанимљивији Момчило Тапавица. Овај ас, касније шампион у атлетици, гимнастици, рвању и дизању тегова, биће и учесник на првим модерним Олимпијским играма 1896. у Атини. Момчило Тапавица рођен је у селу Надаљ, школовао се у новосадској гимназији, а касније на Универзитету у Будимпешти. После Олимпијских игара у Атини и повратка у Нови Сад, Тапавица ће и даље остати један од протагониста вежбања и спорта.

До Првог светског рата, осим извесних активности које организује Новосадски атлетски клуб, у Новом Саду није било неких значајних догађаја. После Првог светског рата, већ 1919. у градовима Војводине долази до обнове и оснивања спортских организација. У низу основаних клубова, априла 1921. године коначно је основан и наш клуб, који је учествовао у оснивању Атлетског савеза Војводине и Атлетског савеза Југославије.

Значајан датум за новосадску атлетику је свакако 28. јун 1924. године, када су новосадски клубови „Јуда Макаби“ и „Војводина“ јавно отворили игралиште „Карађорђе“ на месту где се и данас налази стадион „Карађорђе“. Уз фудбалски терен, игралиште је имало и земљану атлетску стазу.

Те исте године одржано је и пропагандно штафетно трчање кроз Нови Сад. Биле су то прве уличне трке у нашем граду.

На такмичењу 5. маја 1936. у Панчеву истакао се Никола Вучевић, такмичар у бацању кугле, диска и скоку увис. Победио је у све три дисциплине, али је од посебног значаја био његов резултат у скоку увис  од 183 цм. (Тај резултат био је за два сантиметра слабији од постојећег државног рекорда.).

Од 1936. до 1941. године у Новом Саду се појављују даровити омладинци међу којима ће Драго Димитријевић, Драгољуб Марковић, Петар Вуковић, Миодраг Живковић и Богдан Гарабантин тада бити међу најбољима у својим дисциплинама у Југославији.

Пре 76 година у Новом Саду је поред Дунава отворен Ђачки стадион са атлетском стазом. Инжењер Милутин Татић, пројектант и градитељ, о овоме догађају говори:

„…Био сам поносан што су мени поверили задатак да пројектујем игралиште за ђаке-спортисте. У то време у граду сам радио на пројектима градских комуналија. Ипак схватио сам да треба градити спортски центар који тада није постојао на Балкану, а можда ни у Европи, прионуо сам на посао и унео целог себе. Наравно, да тада у градској управи нису седели прави људи, тешко да би ичега било…“

Кад је стадион завршен и отворен 1938. године, рађали су се нови асови и новосадска атлетика је страховито брзо напредовала.

Након Другог светског рада атлетика се у Новом Саду обнавља, а за првог тренера именован је Ђорђе Коларски.

Преломни тренутак у развоју атлетског спорта Новог Сада било је оснивање Средње фискултурне школе крајем 1945. и почетком 1946. године. Прве титуле државних првака у историји новосадске атлетике у омладинској конкуренцији 1948. године освајају Вељко Манојловић, Дарко Крњајић, Миодраг Лазаревић и штафета 4×100 метара у саставу: Вељко Манојловић, Војислав Марић, Милош Радишин и Јован Слепчев. Касније ће се на сцени појавити атлетски асови и репрезентативци: Александар Бењак, Томислав Унгер, Милоје Грујић и други. Затим долази до кризе и пада јер најбољи чланови одлазе из клуба због студија у Београду, а и Средња фискултурна школа сели се из Новог Сада у Земун.

Тако је то било 1950.године, али убрзо поново долази до консолидације и успона у периоду од 1952. до 1955. године. Од посебног значаја била је 1953. година, када су организоване 32 атлетске приредбе. Бивши јуниори су већ стасали: Александар Бењак, Милоје Грујић и Томислав Унгер, са Гавром Поповим, који се вратио из Црвене звезде, чинили су ударну снагу новосадске и војвођанске атлетике.

Најистакнутија атлетичарка тога времена је била Јулија Матеј, учесница Олимпијских игара у Лондону 1948. и првенства Европе у Бриселу 1950. где се пробила у финале најбољих бацачица диска Европе и освојила 5. место са 40,48 метара.

Постоје многи подаци о атлетици и њеној традицији у Новом Саду. Милан Вранић спада у ону групу ентузијаста који заслужују да буду поменути у овом контексту јер је допринео да атлетика у Новом Саду, али не само у овом граду, достигне небеске висине. Он је краљици спортова дао своје најбоље године живота. Био је председник Атлетског савеза Војводине и Југославије и дугогодишњи савезни капитен наше женске репрезентације. Пред крај радне каријере постао је управник Музеја Новог Сада и припада му велики део заслуга што је у овој културној установи отворен и Спортски део. Био је аутор и уредник многих публикација.

Појединачно првенство Југославије, одржано у Новом Саду1954. године, остало је у дивном сећању по доброј организацији али и по оствареним резултатима. Овај шампионат био је изборно такмичење за одлазак на првенство Европе које се те године одржавало у Берну, а на коме су из Војводине учествовали Јулија Матеј, Александар Бењак и Милоје Грујић.

У периоду од 1945. до 1954. године атлетичари и атлетичарке АК „Војводина“ били су 56 пута прваци Југославије, 62 пута прваци Србије и 244 шампиони Војводине.

После јубиларне 1955.године долази до организационих промена. Дугогодишњи тренер Милан Вранић предаје стручно-технички рад млађим тренерима Јовану Драгосавцу и Душану Андрину. Ваља истаћи да је Јован Драгосавац постао атлетски тренер клуба „Војводина“ са непуних 20 година. Драгосавац проналази Олгу Гере, која на првенству Европе у Стокхолму 1958. осваја 8. место у скоку увис, са резултатом од 161 цм. То је најава њеног даљег успона и припрема за Олимпијске игре 1960. у Риму и првенство Европе 1962. у Београду. На првенству Европе 1962. у Београду Олга Гере је у борби са тадашњом светском рекордерком Јоландом Балаш освојила 2. место у скоку увис са новим југословенским рекордом од 176 цм.

У Токио на 18. Олимпијске игре 1964. године одлазе Олга Гере и Гизела Фаркаш. Гизела Фаркаш је три пута поправљала државни рекорд на 400 метара (55,7-55,3-55,1) и два пута на 800 метара (2:09,7 и 2:06,4). Била је балканска првакиња на 400 метара у Букурешту и првакиња Југославије на 400 и 800 метара. Титуле првака државе у скоку увис освојили су Олга Гере и Ђорђе Мајтан.

Поред већ поменутих асова Драгосавац је тренирао и плејаду репрезентативаца и рекордера Југославије: Александра Бењака, његовог сина Федора, Гавру Попова, Милоја Грујића, Катицу Коска, Марицу Дракулић, Штефицу Краутхакер, Павла Малешева, Желимира Шарчевића, Ивку Шарац, Људевита Силађија, Томислава Плачкића и Милана Шашића. Још и данас актуелни рекордер Југославије на 4×100м и првак Балкана из 1981. године, Ненад Милинков, је такође ученик истог тренера.

Осамдесетих година на атлетску сцену Војводине у улози тренера ступа Ференц Камаси. У тренерском раду Камаси се посвећује скакачким дисциплинама. У то време АК „Војводина“ стрпљиво окупља најмлађе и врши селекцију најдаровитијих. Из атлетског гнезда породице Малешев спортским путевима крећу ћерка Тамара и син Петар, који досежу високе домете. У скоку увис, Тамара освајања друго места на јуниорском првенству Европе 1983. у Швехату са 188 цм, а њен брат Петар Малешев уздиже се и на врхунску сцену стиже 1991. у Солуну, где осваја бронзану медаљу на јуниорском првенству Европе са прескочених 2,25 цм. Након тога одлази на студије у УСА, на Линколн универзитет у Небрасци, где достиже један од највећих успеха атлетичара са ових простора. Наиме 1996. године постаје свеамерички првак. Каријеру завршава у Америци, са достигнутих 2,28 цм.

Поред сестре и брата Малешев, Камаси у свом јату летача узгаја и Стевана Зорића. На јуниорском првенству Европе 1989. у Вараждину Стеван Зорић осваја сребрну медаљу са сјајних 2,22 цм, а пре тога помера и јуниорски рекорд Југославије. У ривалству са Драгутином Топићем Стеван Зорић стиже и на светску сцену. На светском јуниорском првенству у Пловдиву 1990. са 2,26 осваја треће место и бронзану медаљу. Овај сјајни скакач остварује своје рекордне скокове на светском првенству у дворани 1991. у Севиљи, где са 2,31 цм . заузима 5. место. Две године касније на Универзијади у Бафалу (САД) са 2,30 цм. осваја сребрну медаљу. Каријеру дугу више од деценије крунише у раду са тренером Гораном Обрадовићем освајајући злато на Медитеранским играма 1997. у свом трећем учешћу на Олимпијским играма у Сиднеју 2000.године. До југословенског врха стиже и Феђа Камаси, који у скоку мотком са прескочених 502 цм постаје јуниорски рекордер Југославије и омладиски репрезентативац на светском шампионату 1994. у Лисабону. Током своје каријере остварује 9 титула сениорског државног првака, као и сениорски рекорд у дворани у седмобоју. Феђа се у сво тренерском раду , може се подичити врхунским резултатима нашег најбољег десетобојца Михаила Дудаша, са којим ради од јуниорских дана. У својој групи има неколицину изузетно талентованих младјих спортиста, као што су: Камаси  Атина, Ђукић Завиша, Мијаиловић Ђорђе, Сабо Стефан.

После свих ових успеха Ференц Камаси (1995.-1997.) постаје савезни капитен, настављајући традицију његових претходника из војвођанске средине, Милана Вранића и Стевана Ленерта.

У последње две деценије другог миленијума чланови државне репрезентације били су и многи ученици тренера Радована Силашког: Томислав Ашковић, Саво Алемпић, Антон Глухак, Милан Шолаја, Гајић Снежана…

Мр. Мирко Зељковић са безмало педесет година активности у атлетском спорту, прво у улози спортисте а касније и тренера, оставља неизбрисиве трагове у историји атлетике Војводине. Своје прве успехе постиже као у јуниорски репрезентативац Југославије у спринтерским дисциплинама, а касније као тренер у Зрењанину. Још увек се сећамо имена Верице Амрози, Љиљане Лазић и других његових ученица. Своју каријеру наставља у Новом Саду, где учествује у спортском развоју новосадских спортиста чланова репрезентација Југославије, Голијанинове, Згурићеве, Гајићеве, Срђанова, Глухака. Шолаје , Радаковићеве, Соње и Дуње Етинске и других. Последњих неколико година се појавила нова генерација младих у бацачким дисциплинама коју предводи Наташа Ђаковић.

Недељко Ђорђић ће остати запамћен по дометима свога пулена Јанка Бенше, атлетичара тркача на средње И дуге стазе. Бенша је постигао најбоље резултате   у тркама на полумаратону И маратону. На жалост вома млад је прекинуо своју спортску каријеру, одласком у УСА где је основао породицу и где  данас живи.

У плејади успешних тренера АК „Војводина“ крајем прошлог века, појављују се Антон Глухак са дометима Љубице Ћирић, Јелене Јотановић и свога сина Бориса. Желимир Шарчевић своје трагове у атлетској историји поред личних спортских домета оставља и у педагошком раду са Драганом Голик и својим сином Игором, стварајући нове атлетичаре и атлетичарке рекордере у скоку мотком.

Међу тренерима који су својим резултатима обележили последње године прошлога и прве године XXИ века истичу се Горан Обрадовић и мр. Милан Шолаја. Први гради каријеру дометима Стевана Зорића, Марка Милинкова, Ђорђа Никетића, а доказује се и као тренер стваралац дометима Бојана Јовановића и Михаила Дудаша. Други, изванредним резултатима Синише Пеше, Маријане Буљовчић, Мирјане Лисице, као И новом надом на дисциплини високих препона, јуниором Срђаном Бајићем.

Коначно, на осамдесетогодишњицу изградње фудбалског и атлетског стадиона „Карађорђе“ који је изграђен јуна 1924. године, атлетичари и атлетичарке Новог Сада добијају модерна атлетска борилишта на истом објекту. Јуна месеца 2004. године, по први пута након 1968. године, у Новом Саду се на новом објекту одржава велико међународно такмичење. КУП Европе група „Б“ је веома добро организован од стране спортских радника Новог Сада и вредних посленика Клуба. Велики замах клуб је добио именовањем нашег троструког олимпијца Стевана Зорића (скок увис: Барселона 1992. – Атланта 1996. – Сиднеј 2000.) на место спортског директора. Стеван је покренуо све спортске и политичке структуре, које су свака за себе дале немерљив удео у изградњи атлетског објекта у Новом Саду. Суочавајући се са опасношћу да некога не поменемо, ипак истичемо неколицину најзаслужнијих за изградњу објекта у Новом Саду: Стеван Зорић, Небојша Вујков, Бранислав Поморишки, инг. Ђорђе Мајтан, инг. Горан Вукобратовић, Снежана Лакичевић-Стојачић, Бојан Пајтић…

Нови Сад постаје уистину водећи центар атлетике у Србији. Постаје поприште најзначајнијих такмичења на овим просторима. Државна првенства у свим узрасним категоријама, првенства у вишебојима и КУП такмичења се континуирано одвијају у Новом Саду од јуна 2004. године. Посебно смо поносни на част, што нам је поверена организација јубиларног 60-тог Балканског шампионата за сениоре-ке у јулу 2005. године. Поред одличне организације, можемо се подичити и изврсним резултатима спортиста нашег клуба. Топић Драгутин и Игор Шарчевић освајају титуле Балканских шампиона, док Соња Етински осваја своју прву међународну медаљу (3. место у бацању копља). Поред ових такмичења током зиме од 2005. до 2008. године организована су такмичења у скоку увис. „ЕУРОТОП“ постаје традиционално такмичење скакача увис које скреће сву позорност светске атлетске јавности на Нови Сад и наш клуб. На жалост, заокупљени органиyацијом јуниорског првенства Европе 2009.године,  ЕУРОТОП није одржан И након тога је ово такмичење отишло у историју. За три године, два пута смо били организатори, а наш клуб домаћин, КУП-а европе групе „Б“ (2004. и 2006. године).

По мишљењу многих познаваоца атлетике, доласком најбољег атлетичара свих времена са ових простора, Драгутина Топића у АК „Војводина“ наступају нова времена. Прекида се и обичај да тек стасали спортисти одлазе у друге клубове, пре свега у Београд, а настају нови правци кретања спортиста ка Новом Саду и АК „Војводина“. Крајем 2005. године из Зрењанина нам долази Ивана Шпановић, најбоља пионирка света у скоку удаљ у 2005. години (6.43), као и Ивана Вукомановић, перспективна скакачица увис , до тада чланица АК „Партизан“ из Београда. Ивана Шпановић свој потенцијал доказује већ на првом наступу за наш клуб. У Будимпешти, на међународном митингу 05. фебруара 2006. године постиже свој први сениорски национални рекорд (6,48), тим резултатом запоседа врх светске јуниорске дворанске ранг листе и до краја сезоне га не препушта никоме. Ивана Шпановић је прва атлетичарка нашег клуба која се може подичити овако високим дометом.

У периоду од 2006/09.године догодило се много лепога у животу АК “Војводина”. Ивана Шпановић и њен тренер Јани Хајду су у овом периоду постигли велике резултате. Године 2007. у Острави се осваја звање вицепрвака Света за млађе јунирке. Већ наредне године у Бидгошћу се потврђује освајањем титуле светског јуниорског првака. Исте године Ивана наступа на Олимпијским играма у Пекингу.и коначно 2009.године на јуниорском првенству Европе, које је изврсно организовао наш Клуб, осваја сребрну медаљу сениорском рекордом Србије у скоку удаљ од 6,71цм.

Од марта 20010.године наступа нова етапа у развоју наше скакачице удаљ, Иване Шпановић. Због пресељења у Нови Сад из свог родног  Зрењанина , прелази код тренера Горана Обрадовића. Сарадња са првим тренером Хајду Јанијем   се и даље наставиља, наиме и стари и нови тренер ће ускладјивати Иванине програме тренинга у циљу постизања што бољих резултата и даљег Иваниног развоја.

У истоп периоду Топићеви, Драгутин и Биљана доносе неколицину рекорда Србије у троскоку, Драгутин у скоку увис као птица Фениx, након скоро две године ван тренинга, након обављања функције савезног капитена репрезентације Србије,  поновним повратком на стазу показује да је велики спортиста.  Вођа је репрезентације Србије, осваја титулу првака Балкана, узданица је репрезентације на екипном шампионату Европе 2009.године. Једини је скакач увис у свету који је актуелни власник јуниорског и ветеранског светског рекорда у скоку увис , који је постигао у 2009.години. Биљана Топић, Драгутинова супруга, постигла је рекорд Србије у троскоку. Проглашена је у протеклог години најбољом атлетичарком Србије. Пратећи траг судбине у протеклој години је напустила наш Клуб и отишла у АК “Раднички” из Крагујевца, где је од свог спонзора Спасојевић Милана, власника фирме “Трипле Јумп” и бившег репрезентативца и Председника АСС добила изванредну подршку за постизање врхунских спортских домета.

Поносимо се тиме, да атлетичари из Београда долазе у наш Клуб. Последња “ласта” стигла нам је пре шест година из АК “Партизан”, име јој је Лука Рујевић. На жалост у првој години чланства у нашем Клубу није имамо учинка, лечио се од болести коју је стекао на светском војном шампионату у Индији 2008.године. Међутим протеклог првенства Србије, хитнуо је куглу до далеких 20,46 и тиме освојио титулу првака сениорског Србије. Истовремено је остварио  норму за учешће на сениорском првенству Света у Берлину, али у договору са својим оцем и тренером Зораном, ово такмичење је пропустио због  виших циљева.  Лука наговештава репризу свој јуниорског успеха у Гросету 2004.године , када је у диску освојио бронзану медаљу.

Наше дете, Михаил Дудаш израстао је у једног од најбољих десетобојаца Европе и Света у неколико протеклих година. Уз стручно вођење двојице тренера, Горана Обрадовића и Феђе Камасија, 2008.године у Бидгошћу осваја Бронзану медаљу на јуниорском првенству Света.Наредне године, у својој првој години млађе сениорског стажа, сада само са тренером Гораном Обрадовићем осваја звање трећег млађе сениора Европе у Каунасу. У фебруару 2010.године као гост на првенству Чешке у седмобоју, одузима сениорски рекорд Србије (5542-5709 бодова) у дворанској варијанти вишебоја, седмобоју  једном од двојице својих тренера, Феђи Камасију. Вероватно се томе највише радовао баш Феђа, који Дудашеве успехе прати из Дубаиа где је професионално ангажован као кондициони тренер .

Зимске Олимписке игре бар до сада нису имале никакве везе са атлетиком. Од фебруара 2010.године атлетика има итекако везе са зимским Олимпијским играма. За то су заслужни Игор Шарчевић, Слободан Матијевић и нихов тренер Горан Обрадовић, наши десетобојци и скакачи мотком , иначе чланови нашег Клуба и атлетски репрезентативци Србије. Поносни смо што су наши чланови   у боб четвороседу заузели 18 место и тиме постигли најбољи пласман наших спортиста на Олимпијским играма у Ванкуверу (ЦАН).

Свакако да се глас о нашем Клубу преноси по свим меридијанима света преко имена Иване Шпановић и Михаила Дудаша. На Олимпијади у Лондону 2012.године, поред Иване и Михаила учествује и Драгутин Топић.

Ценећи рад спортских посленика Новог Сада, спортске организације нам одају признање у виду именовања Стевана Зорића за потпредседника Атлетског савеза Србије, члана Олимпијског комитета СЦГ и Председника Атлетског савеза Војводине.

Након 51 годину у наш клуб је поново дошла једна Европска медаља. Михаил Дудаш је освојио бронзану медаљу на дворанском првенству Европе у Гетеборгу 2013. Он је у седмобоју заузео 3.место са нови националним рекордом 6099 бодова. Та 2013 година остаће исписана златним словима у историји клупске и српске атлетике, јер је Ивана Шпановић освојила прву медаљу за нашу земљу на светским првенствима. Ивана је на Светском првенству у Москви освојила бронзу са новим националним рекордом од 6.82м. На првенству је учествовао и Михаил Дудаш који је заузео 14.место са новим националним рекордом у десетобоју 8275 бодова.

До Олимпијске 2016 године Ивана је освојила још две Европске и две Светске медаље. У 2016 годину наше узданице Ивана и Михаил улазе са великим амбицијама. Ивана у марту осваја сребрну медаљу на дворанском Светском првенству са новим државним рекордом од 7.07м. У јулу месецу на Европском првенству у Амстердаму Ивана осваја златну док Михаил осваја бронзану медаљу. Све је било спремно за август месец и Олимпијске Игре у Рију. Након 60 година чекања Србија осваја медаљу, Ивана је са новим националним рекордом од 7.08м освојила бронзано одличје. Михаил Дудаш због повреде није завршио такмичење. Након три освојене медаље Ивана крунише 2016 годину са освојеном дијамантском лигом.

Прошло је тачно 55 година од када је Београд био домаћин једног великог такмичења. Београду је 2017 године додељена организација дворанског првенства Европе. Ивана Шпановић је заблистала пуним сјајем, а Европска атлетика је крунисала своју краљицу. Ивана је освојила златну медаљу са 7.24м што је најбољи резултат такимичења и трећи резултат свих времена у скоку удаљ. Уз Ивану на првеству су учествовали и Михаил Дудаш у седмобоју и Милица Емини у трци на 60м препоне обоје ученици Феђе Камасија.

Да се у клубу добро ради и са млађим узрасним категоријама побринула се Милица Гардашевић која је под руководством тренера Марка Милинкова освојила златну медаљу у скоку удаљ на првенству Европе за јуниоре. Годину дана касније Никола Мујановић кога тренира Феђа Камаси је освојио бронзану медаљу у скоку увис на првенству Европе за млађе јуниоре. Те 2018 године Ивана је поново исписала историју једне земље. Србија добија првог светског првака и то у Бирмингему на дворанском светском првенству.

Милица Гардашевић је у 2019. наставила са освајањем медаља. На првенству Европе за млађе сениоре осваја бронзану медаљу. Ивана се није зауставила ни 2019 године. На дворанском првенству Европе у Глазгову осваја трећу златну медаљу у низу и тако изједначава рекорд чувене Хајке Дрекслер. Уз Ивану на првенству је наступала и Милица Гардашевић.

У последњих 10 година клуб је седам пута проглашен за најуспешнији атлетски колектив у земљи. Освојено је 16 медаља са највећих спортских смотри. Ивана је два пута проглашена за најуспешнију спортискињу у избору Олимпијског комитета Србије. Тренер Обрадовић је шест пута био проглашен за најбољег атлетског тренера у Србији.

Овај текст је само део богате историје АК „Војводина“, који је 2020. године прославио 99-ту годишњицу свога настанка. Садашњи спортисти, спортски радници, дечаци и девојчице који чине тек своје прве кораке у нашем спорту имају велику обавезу да у наредним годинама, поведени примерима својих претходника наставе писати најлепше странице историје клуба. Морамо се суочити и прихватити чињеницу да смо сви подвргнути неумољивој пролазности, а да дела која чинимо остају вечна. Зато Вам желимо да чините дела, која ће покољењима оставити неизбрисив траг.

 

Аутори: Велимир Илић, Ференц Камаси и Горан Обрадовић у Новом Саду, Новембар 2020.

Сва права задржана 2020 АК „Војводина“, Нови Сад, Србија